Због доношења Декларације о Сребреници у скупштини Србије, у Београду је јуче протестовала група грађана, међу којима су били и представници Националног клуба Видовдан. Овим су изразили своје огорчење због поделе жртава и срамног сахрањивања истине. Упркос тренутном политичком притиску, позвали су грађане Србије да не клону духом и изразили наду у васкрсење истине.

Протест испред Скупштине Србије

Група грађана је јуче изразила свој протест против

усвајања Декларацији о Сребреници

извођењем симболичног постављања надгробног споменика истини

испред српске Скупштине

У овој акцији су учествовали и представници Видовдана

Погледајте видео записе:

Први део

Други део

Трећи део

Четврти део

Пети део

Шести део

Седми део

Пред српском Скупштином, присутнима се обратио Александар Павић

video

Потом се окупљеним грађанима обратио Љубиша Спасојевић

Video

Јавности се обратио и представник Националног клуба Видовдан,

наш Драгомир Анђелковић

Video

Обраћање Александра Павића српској јавности

Video

Стефан Каргановић

Стефан Каргановић,

1. 4. 2010.

НСПМ

Није прошао ни један дан од усвајања декларације о Сребреници у Скупштини Србије, а упозорења која смо више од два месеца упућивали посланицима и политичком руководству Србије – у очекивању да ће у одређеном тренутку чињенице и разумна анализа на њих деловати и одвратити их од погубне намере – почела су да се обистињују.

Издвојићемо само три тачке, које су од суштинског значаја за грађане Србије и за све људе добре воље, којима је истина о догађајима у Сребреници битна.

Прво, већ следећег дана, после усвајања скупштинске декларације, или ако желите истог дана, имајући у виду да је злослутна правна анализа која следи била објављена током истог двадесетчетворочасовног периода када је сребреничка мера у скупштини била изгласана, стигла је потврда – буквално онако како смо ми неуморно упозоравали – да ће се грађани Србије суочити са баснословном тужбом правих и фиктивних жртава, на основу сада већ признатог учешћа у кривици. Овакав став званично је понудио професор Александар Кнопс, стручњак за међународно кривично право на универзитету у Утрехту и бранилац у више предмета пред Хашким трибуналом.

Теза професора Кнопса врло је једноставна. Да би њена логика била очигледна, непотребна је диплома правног факултета. Проф. Кнопс полази од чињенице да се „у усвојеној Декларацији изражава саучешће и извињење што држава Србија није учинила више како би спречила трагедију у Сребреници.” По Кнопсовом мишљењу, то је довољан основ за тужбу: извињење пружа само неко ко је имао удела у извршењу кривичног дела за које се извињава.

“ Као што је познато,” истиче проф. Кнопс, “2007. године, Међународни суд правде је пресудио да Србија није одговорна за геноцид у Сребреници и тиме су захтеви за одштету изгубили основ.”

Та чињеница, која у потпуности одговара Србији, председнику Тадићу и скупштини Србије није дала мира. ”Међутим,” наставља Кнопс, “извињење из Декларације подразумева и признање да је Влада Србије могла да интервенише и да спречи злочин. Управо је то правни основ за покретање поступака пред српским судовима о надокнади.”

Британска информативна служба BBC упитала је Кнопса да ли Декларација српског парламента ишта мења у односу на пресуду Међународног суда правде из 2007. године:

„После пресуде Међународног суда правде, вођа српске делегације, амбасадор Радослав Стојановић изјавио је да је Србија њоме ослобођена најтеже тачке оптужнице и да због тога више не може да буде предмет захтева за одштету. Међутим, сада је усвојена Декларација српског парламента у којој се јасно каже да се Србија није понела коректно у случају Сребренице и због тога се чак и извињава. Сматрам да то мења ствари и ствара нову правну ситуацију која омогућује подношење захтева за одштету пред српским судовима.“

Како се то каже на српском? Аутогол? Ко ће плаћати несагледиве материјалне последице овог аутогола? Да је политичко руководство Србије по овом питању консултовало студента друге године права, оно би добило правилан савет о вероватним ефектима своје дилетантски састављене декларације о Сребреници.

Друдо, истовремено, ми смо неуморно упозоравали да ни једно битно чињеничко питање, везано за сребреничке догађаје у јулу 1995. године, још увек није решено на задовољавајући начин. Самим тим, опасно је и бесмислено о томе доносити коначне закључке, преточене у међународноправно обавезујуће декларације.

Истог дана када су усвојили декларацију, посланици танке већине у Скупштини Србије добили су и други шамар (под предпоставком да имају образ). Касније тога дана, Мирсад Токача, директор Истраживачко-документационог центра из Сарајева, који је недано издао преглед људских губитака у рату у БиХ, «Босански атлас ратних злочина,» одржао је у Бања Луци презентацију на ту тему. Токача је том приликом изјавио две ствари које апсолутно доводе у питање не само компетентност посланика српске скупштине, већ и кредибилитет декларације, коју су на основу свог непознавања основних чињеница они управо донели. Токача је рекао:

(1) «На попису страдалих у енклави Сребреница и околини у јулу 1995. године има … 500 живих особа.»

(2) За 70 лица, сахрањених у Поточарима, утврђено је да нису убијени у Сребреници у овом периоду.

Ако се некритички пође од цифре од 8.000 побијених, за које Србија самоиницијативно нуди извињење, са свим већ наведеним последицама таквог чина, онда бројеви које наводи г. Токача (а он није Србин) нису занемарљиви. Да ли је Истраживачко-документациони центар г. Токаче успео да открије све живе особе које се воде на списку страдалих у Сребреници, и да ли њих заправо има још више од 500?

У односу на званичну верзију догађаја у Сребреници, па самим тим и на кредибилитет свеже усвојене декларације српске скупштине на ту тему, подаци које открива Мирсад Токача нису само интригантни – они су експлозивни и фатални. Да антиципирамо један од површних одговора поборника декларације, овде се не ради о лицитирању бошњачким жртвама, а ако то јесте случај онда се тим лицитирањем не бавимо ми него један Бошњак. Овде се ради о нечему другом, а то је начелно питање које након Токачиних открића сада мора прећи у први план. То питање гласи:

Зар сада није јасно колико је «истина» о Сребреници флуидна и променљива?

До пре пар месеци, сви – па и они који су били скептици у односу на причу у целини – прихватали су здраво за готово да је у масовним гробницама тужилаштво Хашког трибунала ипак открило и идентификовало бар око 3.600 погубљених лица. Сада, после савесног истраживачког рада др Љубише Симића, који је те судско-медицинске извештаје критички проверио од прве до последње странице (укупно њих око 30.000), ми сигурно знамо да се у тим гробницама укупно налази мање од 2.000 људи, а да се за око 1.100 њих, на основу образца рањавања, са већом или мањом поузданошћу може рећи да су стварно били жртве стрељања. Хиљаду и сто је – да подвучемо – око осам пута мање од 8.000.

Слично томе, већ годинама круже верзије о фантомским «жртвама» Сребренице које су биле виђене у Шведској, Канади, Аустралији, САД, Федерацији БиХ и на другим тачкама земаљског шара. Те гласине биле су систематски омаловажаване као нечовечни покушаји порицања геноцида, као релативизација злочина, једноставно као ревизионисатичке пакости оспораватеља, и ко зна шта све још. Али сада, појављује се једна реномирана истраживачка установа са седиштем не у Београду или Бања Луци, већ у Сарајеву. На њеном челу налази се особа са беспрекорним бошњачким акредитивима. Ми имамо озбиљне замерке на поједине методолошке аспекте његовог рада, али свакако ценимо његов глобални допринос разбијању многих пропагандних митова преосталих из рата и разјашњавању бројних недоумица. На г. Токачи је да документује своју тврдњу и да именује «васкрсле» сребреничке жртве геноцида које је његова истраживачка установа открила. Али чињеница да са тако крупном цифром лажних сребреничких жртава излази управо Мирсад Токача требало би да на народне посланике скупштинске већине остави отрежњавајући утисак. Посебно на оне који су током скупштинске расправе ревносно пожурили да своме народу унапред изрекну бескрајни низ окрутних пресуда за вишеструко упитна и неутврђена кривична дела, са жестином и страшћу од којих би устукнуо Робеспјер, а можда чак и Сен-Жист.

И најзад, треће, заузели смо чврст став да је резолуција, одн. декларација, непотребна али да ако некакав текст треба изгласати, онда то једино може да буде јединствена осуда свих злочина, писана етнички неутралним језиком:

«Ако стварно желимо да искажемо наше саучешће и поштовање према жртвама, ми то ни по коју цену нећемо учинити у два различита текста, од којих ће – то је потпуно јасно – само онај који се односи на политички коректну категорију жртава остати међународно забележен и признат. Онај други, чија би сврха у процесу изгласавања била само да омекша домаћу јавност и да јој баци прашину у очи, одмах после усвајања политички и морално биће стављен ad acta.» (Печат, 10 фебруар, 2010.)

И ова прогноза се показала дословце тачном, само што је перфидност режисера скупштинске фарсе превазишла и наша очекивања. Да би се не само омекшала јавност већ, много битније, да би се придобио један мали али кључан блок посланичких гласова без чега декларација апсолутно не би могла да прође, пуштена је лажна најава да ће разматрање скупштинске резолуције о српским жртвама бити одржано у четвртак, 1. априла, 2010. Ништа налик на то није се догодило. Председница скупштине накнадно је саопштила да ће се на ту тему назначеног дана одржати неки колегијум, али да текста резолуције о српским жртвама неће бити ни за још два месеца.

Овим је другоразредни карактер српских жртава – у перцепцији протагониста сребреничке декларације – потврђен на још упечатљивији и циничнији начин него што смо ми мислили да је то могуће. Лажним обећањем да ће ова мера уследити само два дана после гласања о контраверзној декларацији која се односи на бошњачке жртве, купљени су гласови без којих битна декларација не би могла да прође, или бар импровизовано је политичко покриће страначком шефу који те критичне гласове контролише. Чињеница да се током двоипомесечне јавне расправе о бошњачкој декларацији нико од предлагача уопште није ни бавио српским жртвама, нити је уложио труд да о њима припреми текст било какве врсте, сада је јасно испливала на видело. Двомесечни временски размак, који је сада најављен између те две декларације, шаље јасну поруку и српској јавности и свету о релативном вредновању сребреничких жртава – у строгој зависности од њиховог националног предзнака, управо као што смо предвидели.

У англосаксонском свету постоји изрека да је лицемерје почаст коју порок одаје врлини. Када се ради о лицемерју, то је свакако област где су англосаксонци специјалисти и нешто о чему они могу да говоре са ауторитетом. Током дванаесточасовне скупштинске расправе, грађани су од оратора владајуће коалиције могли да чују бројне изливе моралне индигнације и громогласне «вредносне» тираде упућене народу, који их је на својим екранима суморно и скептички посматрао. Моменат истине дошао је на крају. Када је један колега предложио да се гласа прозивком, да сваки глас за декларацију има своје име и презиме, његов предлог је надмоћном већином присутних моралиста – био одбачен.

Толико о искреној убеђености посланика владајуће коалиције да је дело, које су се тада управо спремали да изврше, било исправно

BBC

После усвајања Декларације о Сребреници у Скупштини Србије, поједини стручњаци за међународно право изнели су мишљење да она даје могућност породицама жртава да од државе Србије затраже одштету.

Такав став дели и професор међународног кривичног права на Универзитету у Утрехту, Херт ван Кнопс који за BBC каже да би породице жртава злочина у Сребреници могле да поднесу захтеве за одштету пред судовима у Србији, зато што се у усвојеној Декларацији изражава саучешће и извињење што држава Србија није учинила више како би спречила трагедију у Сребреници.

То је, сматра професор Кнопс, довољан основ за тужбу:

„Захтеви за компензацију морали би да буду поднети судовима у Србији. Као што је познато, 2007. године, Међународни суд правде је пресудио да Србија није одговорна за геноцид у Сребреници и тиме су захтеви за одштету изгубили основ. Међутим, извињење из Декларације подразумева и признање да је Влада Србије могла да интервенише и да спречи злочин. Управо је то правни основ за покретање поступака пред српским судовима о надокнади. Вероватно на свету не постоји ниједан други суд који би био надлежан за ове случајеве и који би евентуалне захтеве за компензацију прихватио.“

BBC је професора Кнопса упитао да ли Декларација српског парламента ишта мења у односу на пресуду Међнародног суда правде из 2007. године:

„После пресуде Међународног суда правде, вођа српске делегације, амбасадор Радослав Стојановић изјавио је да је Србија њоме ослобођена најтеже тачке оптужнице и да због тога више не може да буде предмет захтева за одштету. Међутим, сада је усвојена Декларација српског парламента у којој се јасно каже да се Србија није понела коректно у случају Сребренице и због тога се чак и извињава. Сматрам да то мења ствари и ствара нову правну ситуацију која омогућује подношење захтева за одштету пред српским судовима.“

Професор међународног кривичног права на универзитету у Утрехту, Херт ван Кнопс.

Александар Павић

Александар Павић
НСПМ, уторак, 30. март 2010.

Све се одвија по плану. Наравно, у паралелама мора бити и одступања – у мери у којој је и међу нама било одступања – али кључне паралеле је немогуће не уочити. Дакле, прво је, на дан Св. архиђакона Стефана од стране београдског фарисејског првосвештеника бачен први камен на српску државу која Првомученика и слави. Та, најмлађа српска држава је већ неко време изложена фарисејском суду, и његовим лажним сведоцима и сведочењима, који треба да докажу њену „кривицу“ – која је већ унапред одређена. Зато и међународни и београдски фарисеји све време бацају камење на њу, још док разна лажна „суђења“ трају. Штавише, они и не дозвољавају да се право суђење и организује и сви докази изнесу. Јер, по речима фарисеја, „шта ће нама више доказа, када они хуле“, тј. када се усуђују да се супротставе законицима, који су својим тумачењима онај истински закон окренули наопачке и изнели своје ситне, бедне, „људске“ истине. Али и под кишом камења – и из руку које би требало да су братске – истински синови и кћери државе која слави првог Свештеномученика ипак настављају да воле, говорећи, „не урачунај им гријех овај“. Јер, они воле Србију не само више него што она себе тренутно воли, већ и више него што она тренутно заслужује. Али то могу само они који воле вечну Србију.

Онда су наступиле седмице Часног поста, где су сви – али баш сви који су ову последњу рунду каменовања покренули – имали прилике да чују и прочитају истину, да о њој расправљају, да постављају и сувисла и несувисла питања. Многим безазленима – тј. онима који тренутно немају власт у рукама – су се очи отвориле, или додатно разбистриле – али не и онима којима то није дато, којима су срца отврдла, којима су дате очи да не виде и уши да не чују, „да не би били исцељени“. И тако, оглушујући се на изложене истине, управо ти отврдлога срца, и очију које не виде и ушију које не чују, изабраше дан најсвежијег страдања сопственог народа – 24. март – да, преко пророчице чије су очи (очигледно и даље) упрте у Вавилон – објаве своју чврсту, непоколебљиву намеру да истрају на свом путу заблуде и неистине – и коначно понизе и разапну праву, још потпуно неоткривену истину, и то баш током недеље страдања, током Страсне седмице. Каква част за ову истину – немерљиво ситну честицу од праслике оне праве Истине – али ипак честицу! Иначе не би била изложена каменовању, ругању и понижавању скупштинског синедриона баш у ове дане.

Штавише, и овде се нуди прилика за лажно умиривање савести, за пилатовско прање руку, у виду „друге декларације“, која ће пуким, сувим речима које ће истог трена однети ветар, јер су без икаквог дела и дејства, „осудити злочине почињене над српским народом“. Као да ће ико на то обратити пажњу, као да ће наручиоце оне „прве“, најбитније по неистину, декларације о „осуди (недоказнаог) геноцида“, то уопште погодити, или ублажити њихове намере са оном првом, којом ће додатно појачати каменовање славитеља Св. архиђакона Стефана са друте стране Дрине? Као да они нису оно камено тло на које чак може и да падне семе истине, али на којем се никад не може запатити?

Ти који инсистирају на тој, пилатовској декларацији, да би опрали своје руке од саучесништва у оној првој, која удара непосредно на истину и правду – управо ће тако бити и запамћени, као Пилатови баштиници. Нека се не заваравају. Њихов удео није у правди и истини, већ са онима који је каменују највећом могућом жестином. То никаква пилатовска „друга декларација“ неће променити – већ ће их само у том статусу овековечити, заједно са осталим беззаконицима.

Дакле, по речима Вукашина клепачког, упућених усташи који га је, комад по комад, систематски касапио – „само ти синко ради свој посао“. Полудео је тај усташа на крају, као што ће полудети и ови који сада чине неправду. Уосталом, речено је да, оном кога жели да уништи, Бог прво одузме памет. Знак да се декларација о Сребреници расправља – без истинске расправе! – и доноси у Страсну седмицу је знак за оне који знакове умеју да читају. Али – не треба се умислити. Дакле, после невине смрти, мора доћи до васкрсења – али само за оне достојне покајања и исцељења. То у сваком случају не важи за ове који ће гласати ЗА – били они за „другу декларацију“ или за још жешће каменовање истине и правде. Њихова имена биће написана у књизи срама. А избрисана из неких других, неупоредиво важнијих. И ни Дунав ни Јордан их неће опрати.

У четвртак, 1.4.2010. у 12:00, на почетку Кнез Михаилове код Градске библиотеке у Београду, људи из различитих група – које се зајединички могу назвати Грађани за истину о Сребреници – ће у поворци кренути ка Народној скупштини Србије, испред које ће побости крст са натписом „Истина“, којим ће се, у ову седмицу пред Васкрс, симболички, али недвосмислено, обележити чињеница да се у Скупштини Србије сахрањује Истина – и то не само о Сребреници. Молимо вас да ово обавештење проследите даље, самоиницијативно, да што више људи буде обавештено.

Грађани за истину о Сребреници

http://inicijativagis.wordpress.com/

Турски јаничари: Је ли ико игде икад донео резолуцију о милионима деце која су отерана у отоманско војно ропство?

Александар Павић

(Печат, бр. 107. 26.3.2010.)

Они који прате дешавања везана за најављену скупштинску резолуцију о Сребреници сетиће се да се Тужилац за ратне злочине Републике Србије Владимир Вукчевић пре неког времена огласио у недељнику „Време“ и тражио да Скупштина Србије упути „извињење свим члановима породица жртава зато што Србија 1995. године није учинила довољно да спречи геноцид у Сребреници“ („Декларација о Сребреници – јединствена прилика за поруку помирења“, 11.2.2010.).

Александар Павић

Осим што се усудио да још увек нерасветљена дешавања у Сребреници покуша да стави у исту раван са усташким злочинима у Јасеновцу, Тужилац је оваквом формулацијом практично осигурао да ће Србија бити у будућности изложена вишемилионским (милијардским?) захтевима за обештећење. Јер, недуго после његовог обраћања јавности, на округлом столу посвећеном резолуцији о Сребреници, у организацији „Центра за културну деконтаминацију“, „представници Хелсиншког одбора, Моје иницијативе и холандске организације ‘Импјунити воч’ су истакли да би осудом, како су оценили, геноцида почињеног у Сребреници, Србија страдалима признала статус жртава и тако зауставила даљу негацију почињених злочина и броја убијених. Они су оценили да породице жртава имају право, не само на симболичку, већ и на материјалну накнаду штете, напоменувши да Србије има обавезу да утврди истину о почињеном злочину и прихвати одговорност“ („Млади за осуду Сребренице“, Глас јавности, 22.2.2010.). Настојања свог шефа је нешто касније, као што је и ред, подржао и њетов портпарол, Бруно Векарић. „Нема смисла да се доноси та декларација ако у њој не пише да је то био геноцид. Треба поштовати одлуку Међународног суда правде и њихову дефиницију нашег нечињења у односу на Сребреницу,“ изјавио је Векарић за Телевизију Б-92 („Бруно Векарић: Сребреница мора бити дефинисана као геноцид“, 10. март 2010.).

Овде је неопходно, још једном истаћи следеће: да Векарић уистину жели да „поштује одлуку Међународног суда правде“, он уопште не би ни помињао доношење некакве декларације о Сребреници у Скупштини Србије, јер Међународни суд правде нигде није поменуо обавезу Србије да донесе такву резолуцију – нити да се „одреди према злочину“, како непрестано понављају спонзори и пропагатори предложене резолуције о Сребреници. Дакле, оно што Вукчевић, Векарић и остали раде и захтевају иде далеко изван оквира које је и сам Међународни суд правде одредио. У питању је, дакле, још један „једнострани“ поступак од стране пост-петооктобарских власти – поступак који нигде није правно дефинисан и преточен у облигацију, тј. обавезу. И, приметиће се, државни званичници Србије, за разлику од званичника у „нормалном свету“ којем Србија наводно тежи, упињу се из све снаге да нађу не најповољнију већ најнеповољнију конструкцију за државу чије интересе наводно заступају. Док се „сав нормалан свет“ при вођењу било каквих преговора труди да у свакој запети нађе повољност за сопствену ствар и извуче максималну корист, државни званичници Србије се труде да ураде управо супротно. Другим речима – нема везе што Међународни суд правде нигде не тражи од Србије да се самоосуди: ми ћемо то урадити сами, и „учитати“ ту непостојећу обавезу у одлуку Суда, наравно, на неизмерну штету државе Србије и будућих генерација. За овакво понашање, преседана једноставно нема („једнострана“ примена Споразума о стабилизацији и придруживању јесте преседан, али се његове, мада по привреду погубне, последице ипак не могу поредити са овим).

Како преноси јерменски новински портал news.am, према Давутоглуу, следећи резултат турске дипломатије на Балкану биће (дословце!) „српско извињење за убијање Турака у Сребреници“

А, поучени искуством непрекидног пропагандног рата који се против Србије води већ скоро две деценије, можемо бити сигурни да ће било каква скупштинска резолуција у којој Србија на било који начин „присваја“ дешавања у и око Сребренице у јулу 1995. у свету бити тумачена на, по Србију, најнеповољнији и најштетнији начин, а да ће неке евентуалне „ограде“, „ублажавања“ декларације и слично од стране заинтересованих мас-медија и држава једноставно бити игнорисане. Најновију потврду тога нам је дао заступник државе која и те како уме да води рачуна о сопственим интересима, Ахмет Давутоглу, Министар спољних послова Турске (онај исти који сматра да је Балкан своје најсветлије тренутке доживео управо под отоманском окупацијом). Како преноси јерменски новински портал news.am, према Давутоглуу, следећи резултат турске дипломатије на Балкану биће (дословце!) „српско извињење за убијање Турака у Сребреници“ (чланак, иначе, носи за Јермене изузетно „охрабрујући“ наслов: „Турски министар спољних послова: Јерменима можемо учинити исто што и Србима“, 3.19.2010. http://news.am/en/news/17035.html). Сада, дакле, знамо да је најављена резолуција „заслуга“ не само Јелка Кацина, већ и Ахмета Давутоглуа, а посланици Скупштине Србије сада имају црно-на-бело да би било каква резолуција која се односи на Сребреницу била, бар у Турској (али сигурно не и само тамо), протумачена као „српско извињење за убијање Турака“. Притом нико од „резолуционаша“ не размишља, попут Мирослава Лазанског („Ко је режирао Сребреницу“, Политика, 20.3.2010.), да би „Србија могла да тужи Турску због геноцидне радње одузимања деце“ јер је, „по дефиницији, и то био геноцид“. То би, ипак, било одступање од зацртане државне политике „једностраности“ (увек на штету Србије).

А како би се поменута „једностраност“ могла згодно користити у следећим етапама уништавања Србије и њене државности – на пример у Рашкој области – може се видети на веб-страници Мешихата исламске заједнице у Србији (http://www.islamskazajednica.org/index.php?option=com_ezine&Itemid=780), тј. у извештају „Предавање о геноциду над муслиманима Балкана“. Наиме, „делегација Института за истраживање злочина против човјечности и међународног права из Сарајева у саставу проф.др. Смаил Чекић, проф.др. Мухамед Шестановић и проф.др. Расим Муратовић боравила је у суботу 26.12.2009. године на дан Јевму-Ашуре у Санџаку. Приликом својег боравка у Новом Пазару ова делегација је посјетила Интернационални универзитет и са руководством Универзитета договорила научну и сваку другу сарадњу у погледу истраживања и публиковања сазнања о геноцидима који су се догодили над муслиманима на Западном Балкану… Након обиласка Универзитета у Новом Пазару уважени професори су у препуној Великој сали Мешихата исламске заједнице у Србији, за студенте ФИС-а, ученике Медресе и запослене у Исламској заједници, као и за друге грађане, одржали предавање о геноциду над муслиманима Балкана, превасходно над Бошњацима. Професор Смаил Чекић је у својем излагању рекао да је на позорници континуитет дисконтинуитета и да се говори о 11 геноцида почињених над Бошњацима, а да је у ствари то само један геноцид који се дешава у наставцима као плод Великосрпске политике и доктрине. Први геноцид над Бошњацима-муслиманима десио се крајем седамнаестог стољећа, након Бечког рата у областима од Будима до Задра и од Беча до Херцег Новог, гдје су живели муслимани који нису били Турског већ су били Словенског поријекла. У каснијим стољећима су се ти геноциди настављали, да би у 19. а посебно крајем 20. стољећа и геноцида у Сребреници доживјели своју ескалацију.“

Писац ових редова је лично доставио брошуру у седиште ЛДП-а у Симиној улици у Београду, седиште новоосноване Социјалдемократске партије Србије Расима Љајића у Дечанској, и седиште „Фонда за политичку изузетност“ Соње Лихт, такође у Дечанској, заједно са примерцима своје књиге „Забрањена истина о Сребреници“, са посветама челницима све 3 организације. Нико од поменутих – као ни било који други спонзор-пропагатор резолуције о Сребреници – није се од тада огласио са било чим што би личило на против-аргумент.

Да случајно не буде неке забуне о „индивидуализацији кривице“ постарао се Професор Мухамед Шестановић, који је, између осталог рекао:

„Геноцид је најтеже кривично дјело које је правно дефинисано. Да би се геноцид третирао као геноцид мора постојати ментална спремност неког колективитета, државног, националног, етничког, вјерског или расног, да потпуно или дјелимично уништи неки други колективитет.“ А Слободан Антонић нас је већ претходно подсетио („Изворна и пројектована ‘Друга Србија’“, Печат, бр. 104-105) на речи Соње Бисерко у загребачком „Фералу“ (17. август 2002), у којој оптужује „србијанско друштво“ тј. „његову елиту“, „да све организованије чини напор да се злочин не само релативизује већ и деетнификује“. Наиме, према С. Бисерко, реч је о „’српским злочинима’ који се тако морају и називати, а сваки покушај да се они индивидуализују (тј. осуђују кроз индивидуалне кривце) јесте њихова ‘релативизација’ и ‘деетнификација’“.

Дакле, нека знају председник Србије и „резолуционаши“ у Скупштини Србије – ако уопште размишљају о било чему – да ће било каква њихова формулација везана за Сребреницу бити тумачена на најгори могући начин, од стране медија и група на које ни они ни држава Србија ни на који начин не могу да утичу, а који ће бити и те како згодно оружје у рукама оних са даљим опасним намерама према овом простору. Ако се „извињавају“ за „једанаести геноцид“ над Турцима-муслиманима-„Бошњацима“ – онда се посредно извињавају и за „претходних десет“, одузимајући, притом, Србима као „колективитету“, морално и свако друго право да врше власт свуда тамо где живе „жртве геноцида“, укључујући и Рашку област.

Али, зашто се више претварати да иницијатори овог (само)убилачког пројекта не знају шта раде. Знају. Још пре више од месец дана, свим посланицима у Народној скупштини подељена је брошура „Шта се стварно догодило у Сребреници“, штампана у (засад) 30.000 примерака и бесплатно дељена широм Србије, у којој су на 80-ак страница сажети сви аргументи које су читаоци овог цењеног часописа имали прилику да прочитају у последњих пар месеци. Писац ових редова је лично доставио брошуру у седиште ЛДП-а у Симиној улици у Београду, седиште новоосноване Социјалдемократске партије Србије Расима Љајића у Дечанској, и седиште „Фонда за политичку изузетност“ Соње Лихт, такође у Дечанској, заједно са примерцима своје књиге „Забрањена истина о Сребреници“, са посветама челницима све 3 организације. Нико од поменутих – као ни било који други спонзор-пропагатор резолуције о Сребреници – није се од тада огласио са било чим што би личило на против-аргумент. Једноставно, „јавност“ ван „посланичких клубова“ и новоуспостављених „радио и тв-Бастиља“ једноставно не постоји – или бар тако мисле они који су у њима забаракадирани.

Заправо, очигледно је су се забаракадирали управо зато што контра-аргументе и немају и, мада наводно имају храбрости да се „суочавају“ са исфабрикованим „истинама“, немају петљу да се суоче са истином – без наводница. Уместо тога, портпарол Демократске странке, Јелена Триван, нас извештава да су се у њеној странци „потрудили да политички лидери странака у претходних месец дана живо и интензивно комуницирају, као и ми у посланичким клубовима, како бисмо дошли до најбоље могуће декларације за Србију и њене грађане” („Скупштина о Сребреници 30. марта“: Политика, 20.3.2010.). Проблем је у томе, међутим, што „њих у посланичким клубовима“ нико није овластио да дођу до „најбоље могуће декларације за Србију и њене грађане”. О томе, једноставно, није било ни речи у изборном програму било које странке која чини садашњу владајућу коалицију, тако да ни једна од њих нема мандат од народа за доношење било какве резолуције о Сребреници. То би требало портпарола Демократске странке и те како да занима, јер ће свака узурпација кад-тад бити кажњена, колико год невероватно то сад изгледало.

Но, једини који уствари има јасан мандат у вези ове ствари, и то у смислу утврђивања истине и примене правде, јесте већ поменути српски Тужилац за ратне злочине Вукчевић, који се, у међувремену управо на ту тему поново огласио, овог пута у недељнику „НИН“ („Правда је достижна“, 18.3.2010.). У свом ауторском чланку се г. Тужилац похвалио како његово тужилаштво и Хашки трибунал имају један заједнички именитељ: „надлежност за ратне злочине на територији целе бивше СФРЈ, без обзира на националну и верску припадност. И – спречавање некажњивости: нико неће бити поштеђен одговорности, без обзира на функцију коју обавља или је обављао пре десет година“. С озбиром на изражену спремност тужиоца Вукчевића на Србији припише непостојећу одговорност за још увек нерасветљени злочин у Сребреници, а у контексту своје свеобухватне надлежности за целу територију бивше Југославије, нека Тужилац објасни следеће: како је могуће да до дан-данас није дигао оптужницу против саучесника које је именом и презименом обзнанио једини досад правоснажно осуђени непосредни починилац злочина у Сребреници, босански Хрват Дражен Ердемовић? Прошло је, наиме, скоро 14 година откако их је Ердемовић први пут именовао, а Вукчевић и његов агилни портпарол Векарић још нису нашли времена да дигну оптужнице против њих.

Како је могуће да до дан-данас није дигао оптужницу против саучесника које је именом и презименом обзнанио једини досад правоснажно осуђени непосредни починилац злочина у Сребреници, босански Хрват Дражен Ердемовић? Прошло је, наиме, скоро 14 година откако их је Ердемовић први пут именовао, а Вукчевић и његов агилни портпарол Векарић још нису нашли времена да дигну оптужнице против њих. Да им помогнемо, следећу седморицу је Ердемовић у неколико различитих исказа именовао као саучеснике у стрељању „између 1000 и 1200 људи“ на пољопривредном добру Брањево код Пилице: Брано Гојковић, Александар Цветковић, Марко Бошкић, Зоран Гороња, Станко Савановић, Властимир Голијан, Франц Кос. Где је оптужница против њих, господо тужиоци? Активни припадник Десетог диверзантског одреда био је и стручњак за експлозиве Зијад Жигић Жига из Бијељине. Донедавно је користио лажне документе на име Живко Мићић. Данас живи у Бијељини...“

Да им помогнемо, следећу седморицу је Ердемовић у неколико различитих исказа именовао као саучеснике у стрељању „између 1000 и 1200 људи“ на пољопривредном добру Брањево код Пилице: Брано Гојковић, Александар Цветковић, Марко Бошкић, Зоран Гороња, Станко Савановић, Властимир Голијан, Франц Кос. Где је оптужница против њих, господо тужиоци? Исто се већ неко време пита и бугарски новинар и хашки истраживач Жерминал Чивиков. И то не само у својој књизи „Сребреница – Крунски сведок“, већ и у недавном интервјуу немачком листу „Neues Deutschland“ (15.3.2010). Према наводима Дојче велеа, који преноси делове разговора, „Чивиков пише да је Ердемовић прије 14. година пред Хашким трибуналом потврдио да му је 16. јула 1995. године у Сребреници у убиству 1.200 мушкараца помогло још седам људи. Чивиков наводи да је скандалозно што до данас ни једна од тих особа, које је Ердемовић навео именом и презименом, није одговарала пред трибуналом у Хагу.“ А, додајмо, ни пред Судом за ратне злочине у Србији – управо зато јер Вукчевић и Векарић никад нису дигли оптужницу против њих. Као ни против Милорада Пелемиша, којег је у неким верзијама (а има их више, и то контрадикторних) Ердемовић именовао као налогодавца злочина. Наиме, преко Дојче Велеа сазнајемо и то да „Жерминал Чивиков у разговору са новинаром листа „Neues Deutschland“ наводи да је само мјесец дана након представљања своје књиге, у Новом Београду извршен претрес стана Милорада Пелемиша који је према Ердемовићевом свједочењу издао наредбу за убиства извршена 16. јула 1995. године“. Да овде напоменемо да је Чивиков своју књигу српској јавности представио у јесен 2009. И да је том приликом дао интервју Политици који, за разлику од интервјуа немачким новинама, до дан-данас није објављен. Али, мимо тога, остаје питање: зашто се Вукчевић и Векарић никада нису сетили да подигну оптужницу против Пелемиша, иако је он последњих 10 година провео у Београду, на познатој адреси, и притом давао интервјуе разним новинама?

Одговор може бити само један: зато што знају да би сведочење свих ових људи – за које се овде нипошто не тврди да су ни саучесници ни починиоци, већ да су само као такви именовани од једног-јединог осуђеног починиоца – могло да буде врло незгодно по „званичну верзију“ Сребренице, по којој Срби као „колективитет“ морају јасно и недвосмислено да буду етикетирани за сва времена. Другог објашњења једноставно нема – а за свако објашњење, после толиких година нечињења, одвећ је касно. Зато је Вукчевићу и Векарићу толико и стало да се злочин у Сребреници декларативно етикетира управо тако да та бука (додатно) заглуши захтеве за сазнавањем пуне истине.

Узгред – мада уопште није узгредно – Тужилаштво БиХ је 26.2.2010. ухапсило тројицу од торе-поменутих лица: Властимира Голијана, Зорана Гороњу и Станка Савановића. Зашто баш сада, а не много раније? Биће да је то ипак због јавности која се узбунила и активирала после првих наговештаја доношења резолуције, и то као никад у претходних 15 година. Но остаје да се види шта ће с њима да се учини, и дешавања око њиховог привођења ћемо сигурно помно пратити, док Вукчевић, Векарић и скупштински „резолуциинаши“ настављају са својим покушајима одвараћања пажње од свих још-увек неразјашњених питања везаних за јули 1995. у Сребреници. И остаје да се види шта ће бити са још неким именованим саучесницима, чија су кретања такође позната. Ево, уосталом, шта је о томе, током дводневне Међународне научне конференције “Геноцид у БиХ – посљедице пресуде Међународног суда правде”, одржане 10. и 11. јула 2009. у Поточарима у Творници акумулатора (бази припадника Холандског батаљона УН-а” током 1995.г), рекао Авдо Хусеиновић, аутор књиге Џелати народа мог (доступно, са незнатим изменама на сајту „Патриотске лиге“ – http://www.plbih.info/cms/Vijesti-detaljno.209.0.html?&cHash=9245af72f0&tx_ttnews%5Bpointer%5D=6&tx_ttnews%5Btt_news%5D=626): „Желим да овом приликом скренем пажњу и да са овог мјеста пошаљем ‘вербалну и писмену потјерницу’ која ме често прогања. Та потјерница се односи на људе који данас слободно шетају БиХ, Србијом и Црном Гором, Европом…, а лично су притискали обараче у крвавом подухвату стријељања хиљада сребреничких Бошњака током кравог јула, прије 14. година. О њима се данас не прича. Као да су нас ‘натјерали’ да их шутњом амнестирамо за највеће европске злочине, након Хитлерових. Они су припадали јединици која се називала Десети диверзантски одред… Од неколико десетина припадника ове злочиначке јединице… до сада су ухапшена само два злочинца, и то двојица босанских Хрвата. Прво, Дражен Ердемовић који је у Хаагу осуђен на 5 година и Марко Бошкић, који је ухапшен крајем августа 2004. године у Америци, а 22. новембра 2006. године осуђен такођер на 5. година пред америчким судом. Тужиоци су рекли да је Бошкић признао да је био припадник војске босанских Срба и да је помогао у погубљењу 1.200 муслиманских мушкараца у Сребреници. Они такођер кажу ‘да вјерују да је Бошкић лично одговоран за убиство 100 људи’., што значи да је за сваког стријељаног добио по 18 дана затвора… Егзекуторе тај дан је предводио Брано Гојковић. Гојковић се данас слободно шета Власеницом, Бијељином, Братунцем, Сребреницом… Словенац Франц Кос, био је такођер један од истакнутих припадника овог ‘одреда смрти’. Овај крволок – плаћеник из Цеља, данас слободно живи и ради у Новом насељу код Бијељине. Има аутолимарску радњу, лажне БХ документе на име Бранимир Манојловић…

Активни припадник Десетог диверзантског одреда био је и стручњак за експлозиве Зијад Жигић Жига из Бијељине. Донедавно је користио лажне документе на име Живко Мићић. Данас живи у Бијељини…“

У наставку текста Хусеиновић наводи још неколико десетина имена људи за које тврди да су били припадници 10. диверзантског одреда, јединице која је, према „званичној верзији“ коју заступају Вукчевић и Векарић, одговорни за „најтежи злочин на тлу Европе после Другог светског рата“. У свом ауторском тексту, Вукчевић се потрудио да цитира и познату изреку да „правда не само да мора да буде спроведена већ мора и да се види како се спроводи“. Он и његов помоћник Векарић не само да су на том испиту пали, већ активно учествују у спречавању извршења правде, тј. утврђивању истине о једном тешком злочину. А, треба поновити, њихови саучесници су сви који, без непобитно утврђене истине, желе да доносе некакве „резолуције“.

Има, разуме се, још много тога што тек сад излази на видело. Као на пример, чињеница да је, како наводи Ратио-телевизија Републике Српске („Сребреница: потврђене манипулације жртвама“, 19.3.2010.) „Директор Меморијалног центра Мерсед Смајловић потврдио да је у Поточарима укопано око 50 особа које нису страдале јула 1995. године уз образложење да је то рађено ‘из сентименталних разлога’ те да је ријеч о сродницима сребреничких жртава“. Или да се, према изјави Руководиоца Оперативног тима за тражење несталих Републике Српске Горана Крчмара за бањалучку телевизију „Бел“, „више од 200 лица страдалих у Зворнику или Братунцу 1992. води као да су страдали у јулу 1995. у Сребреници, иако су за те догађаје из 1992. године Срби већ одговарали, а списак страдалих пребацује се на 1995. годину“ („Нема истине без тачног списка имена страдалих у Сребреници“

12.03.2010, Срна). У истом чланку Директор Центра за истраживање ратних злочина РС Јанко Велимировић рекао је „да се не зна број нити списак имена људи који су у јулу 1995. изашли из Сребренице у Тузлу, а посебно оних међу њима који су касније погинули у борбама, највећим дијелом у западнокрајишким општинама.

‘У списковима страдалих у јулу 1995. налазе се и они који су из Сребренице тада изашли и послије погинули у Санском Мосту у јесен 1995. године’, навео је Велимировић. Према његовим ријечима, огроман простор за манипулације давали су подаци о броју становника сребреничке енклаве којих је било 35.000, али на самом том документу је препорука да се међународној заједници треба говорити да ту живи 45 000 људи. ‘Подаци о броју људи у колонама од 10.000 до 15.000 или о броју људи на некој ливади између 1.500 и 4.000 такође су отварали огроман простор за манипулисање’, нагласио је Велимировић додајући да на тај начин постаје разумљив утисак међународне јавности о наводно страдалих 8.000 дјечака или цивила. Он сматра да је у причи о Сребреници све могуће. ‘Могуће је да су се скупљали лешеви са терена и да су представљани као лешеви из јула 1995. године’, нагласио је Велимировић.“ А у истом чланку, члан Оперативног тима за тражење несталих РС Слободан Шкрба рекао је да „постоје докази о бројним малверзацијама жртвама из Сребренице и да те податке имају и хашки истражиоци, али да о њима не говоре“.

Можда Шкрба мисли, између осталог, на скандал са спаљивањем око 1000 личних докумената и посмртних остатака људи који се воде као сребреничке жртве, о чему је писао сарајевски Дневни аваз („Удружења Сребреничана: Тужба против ICTY због спаљивања доказа“, 20.07.2009.). Према чланку, „сви уништени предмети, њих око 1.000, пронађени су у масовним гробницама које су ископаване непосредно након рата, а ископавања су рађена под надзором представника Хашког тужилаштва“. О овоме се сазнало „након што је Одбрана Вујадина Поповића, бившег шефа безбједности Дринског корпуса Војске Републике Српске, затражила поновно отварање свог доказног поступка… Аргумент за овај захтјев била им је тврдња да су дошли до информација о уништавању доказних предмета пронађених у масовним гробницама на подручју Сребренице, који су, тврде, током поступка уведени у судске списе.“

Дакле, можда г. Шкрба мисли на ово, а можда на сијасет других појединости које целу „званичну верзију“ доводе у питање, а којих има довољно да испуне не само странице овог броја већ тома који би се по дужини могао равнати са „Ратом и миром“. Не објашњава ли све ово журбу људи који су очигледно решили да, пошто су то урадили материјално, сада и морално ликвидирају Србију као државу и Србе као народ? Док не изађу још неки извештаји, попут извештаја Срне од 16. 03. 2010:

„У манипулацији са идентитетима и бројем убијених Бошњака у Сребреници, у јулу 1995. године, користе се разне технике – од двоструких рођендана до двоструких дана смрти?! Срна је добила увид у део случајева који показују да су нека лица проглашена за нестала или убијена у Сребреници, а заправо су жива. Адмира Сејдић, рођена 1. јануара 1972. у Скеланима код Сребренице, која је наводно нестала 12. јула 1995. године на путу од Сребренице ка Тузли живи данас у Ариљу као Славица Стефановић!…“ („Злоупотреба броја жртава у Сребреници“). И тако даље…

Шта чинити? Укратко: посреди је покушај још једног атентата – овог пута атентата на истину, на морални темељ свих нас. Аргументи су изнети. На њих није одговорено – јер одговора очигледно нема. Само тупа решеност да се изврши задатак, иза утврђених зидина више десетине медијских и институционалних бастиља које су у Србији изникле у последњих десет година. Остаје нам сада да, ако дође до гласања о резолуцији о Сребреници која би била штетна по садашњост и будућност српске државе и народа, урадимо једино што нам у овом тренутку преостаје: да лично покажемо колико нас има који нисмо спремни да овај злочин прихватимо, и да подвучемо црту преко које се више не може прећи.

Посланици Србије: Хоће ли оптужити свој народ за туђу кривицу? Хоће ли сутра у текст "уметнути" како су Срби криви за "холокауст" муслимана?

Народни посланици Парламента државе Србије,

Сутра кад будете гласали о резолуцији будите уверени да гласате о будућности свих Срба и државе Србије, сопствених синова, кћери, унука, праунука и свих будућих нараштаја српског народа.Каква ће бити њихова судбина зависиће од одлуке коју будете ви донели.Искључиво ви, господо народни посланици, и нико други.

Да ли сте спремни да све потомке прогласите злочинцима и геноцидним личностима?

Зато кад вам потуре Резолуцију о Сребрници размислите: Када је регуларна војска државе Србије ратовала у Сребрници?

Не дозволите да због вашег слепила или подмићености испаштају ваши синови, кћери и унуци.Залудна су материјална добра која за себе и њих стварате.Отеће их деца и унуци оних који вас данас милом, силом и сребрњацима наговарају да накарадну резолуцију усвојите.

Да су народни посланици по ослобођењу 1945 и 46 године, мислили на будућност не би олако прихватили исцртавање републичких и граница аутономних покрајина тврдећи „да су то само, статистичке, формалне линије које су потпуно неважне, јер Демократска Југославија ће живети на начелима опште равноправности“.

Да су тад имали храбрости да се супроставе неприродном исцртавању „унутрашњих“ граница, не би њихови и наши синови и унуци гинули због „формалних линија“ у ратовима 1991 – 1995. године.

Народни посланици Парламента државе Србије,

Резолуцију желе непријатељи Србије и српског народа.Желе је наши суседи којима је потребна нестабилна, понижена и за вјеки вејкова осуђена држава Србија. Жели је НАТО да би оправдао злочиначка бомбардовања Републике Српске и државе Србије.Жели је влада Холандије да би разрешила унутрашње проблеме.Резолуцију желе вехабије и исламски терористи да би несметано могли вршљати и злодела чинити по држави Србији.

Потомци ће у школама учити да је у Сребрници побијено више људи,жена, деце него у Аушвицу и Матхаузену заједно.

Ви ћете тад бити ван овога света али последице ће сносити они који буду живели после вас!

Госпође и господо народни посланици Парламента државе Србије,

Ваша имена и презимена и ничија друга биће записана и неизбрисиво запамћена по добру или по злу.Од вас и само од вас зависи како ћете бити упамћени.

Нема притисака коме смете подлећи.Нема те привилегије због које се сме жртвовати будућност наших потомака.Покажите снагу и одуприте се хрватском и муслиманском лобију.Не плашите се њихових претњи.Све што вама обећавају да ћете добити ако изгласате резолуцију подла је лаж.

Не срамотите претке, не уништавајте потомке!

Драгомир Антонић

Ђорђе Вукадиновић

Ђорђе Вукадиновић

НСПМ, понедељак, 29. март 2010.

Не знам више ни сам да ли је у питању пуки случај, али се ствар понавља већ небројено пута.Тек што се учини нешто паметно и повуче неки исправан потез, сместа уследе три лоша која тај чин обесмисле и ствар врате на почетак или у још горе стање него што је било.

Тек што су Тадићевим неодласком на Брдо код Крања и примереним одговором на очигледно обновљене спољне притиске у вези са Косовом српске власти стекле неколико политичких поена и донекле повратиле подршку домаћег јавног мњења, беспотребно су се увалили у невољу са Деклерацијом о Сребреници, након које се више нико неће ни сећати малог дипломатског тријумфа у Крању, нити Јеремићеве реплике Бернару Кушнеру. При чему су ови спорадични успеси и узлети углавном хипотетички, парцијални и вербални, а губици најчешће непоправљиви, стратешки и круцијални.

Можда је чиста случајност, а можда намеравана симболика, то што се баш 24. марта, на годишњицу НАТО бомбардовања, председник Тадић у Опатији срео са Ивом Јосиповићем и што је баш тога дана у Скупштину ушао предлог деклерације о Сребреници. У сваком случају, симболика није добра, ма колико издалека подсећала на немачко-француско помирење након Другог светског рата, које је променило Европу и утрло пут стварању Европске уније.

У малом, прљавом балканском рату за југословенско наслеђе, као и у сваком, а поготово грађанском рату, било је зла и злочина, чији виновници јесу и треба да одговарају пред лицем правде, али, срећом, ипак није било организоване индустрије смрти. Није било холокауста, Аушвица, варшавског гета, Хитлера, нациста ни Јевреја, ма колико стране у сукобу, са више или мање успеха, себе настојале да представе као „јевреје“, а своје противнике као „нацисте“. Није нам то за неку нарочиту утеху, не значи много жртвама, а још мање оправдава злочинце. Али ствари напросто тако стоје и све друго су само провидни покушаји да се нешто акутно политички ушићари на туђој и општој несрећи.

У последњем балканском ратном колоплету, рекох, нема невиних, али нема ни једнодимензионалне одговорности нити криваца попут Хитлера и његовог „Рајха“. Зато је, независно од мотивације оних који то чине, свако издвајање сребреничког злочина (или, рецимо, представљање Милошевића као Хитлера) напросто и чињенично и етички неприхватљиво и представља огрешење како према истини, тако и према свим другим жртвама на све три стране. И у првом или другом кораку води ка тези о српској колективној кривици – макар и индиректној – као и захтеву за ликвидацијом „геноцидне творевине“ у лику Републике Српске. А иза тога онда, пре или после, следе репарације, захтеви за одштетом, политичка самокастрација и одустајање од сваког иоле амбициознијег националног пројекта у будућности.

У тренутку док пишем ове редове још није сасвим извесно да ли ће се деклерација експресно, колико сутра, усвојити у Скупштини, а онда бити политички заташкана медијским спиновањем и новим аферама. Не зна се ни да ли ће бити усвојена у облику у којем је предложена. О томе ће се очито до последњег тренутка грозничаво преговарати у трoуглу владајућа коалиција – ЛДП – напредњаци. Али нема ту доброг решења и срећне формулације за нешто што је несрећно од почетка. Почев од самог злочина па до његове бездушне политичке инструментализације током ових петнаест година. И више је него очигледно да ће, оваква декларација и у овом тренутку, много више разбуктати страсти и фрустрације на свим странама него што ће представљати стварни допринос „истини и помирењу на простору бивше Југославије“. А то што свих ових дана у српским (и „српским“) медијима, или, боље рећи, у медијима који излазе у Србији, централно питање није то да ли нам је ова декларација уопште требала, већ само то да ли у њој треба или не треба да се помиње реч „геноцид“ говори већ довољно само за себе и о медијима и о политици.

Тако се, на пример, у најтиражнијим и најчитанијим дневним новинама (Блиц, четвртак 25. март, стр. 3) могло прочитати вајкање због тога што, по свој прилици, у деклерацији о осуди злочина у Сребреници ипак неће бити употребљена реч „геноцид“, из чега се онда закључује да је владајућа коалиција правећи овај текст „првенствено имала за циљ да задовољи жеље свих владајућих странака, а не да јасно и на достојан начин осуди овај стравичан злочин“ (подвукао Ђ. В). Човек заиста тешко може остати равнодушан када види каква је атмосфера у српским медијима. А привидно љутите изјаве расположеног муфтије Зукорлића само су у функцији, с једне стране, да се „Власи не досете“, а са друге, пак, израз борбе за престиж унутар бошњачког политичког табора. Најзад, његова „огорченост“ може добро доћи и властима да представе како је у декларацији, заправо, реч о „избалансираном документу“, који наилази на осуде „екстремиста са једне и друге стране“.

Јасно је зашто на овој декларацији инсистирају босански Муслимани. Јасно је зашто је до ње стало и Хрватској. Можемо разумети због чега би Брисел такву резолуцију дочекао са одобравањем. Сасвим је разумљиво зашто би она, са све геноцидом, посебно пријала немачким ушима. (Није, наиме, лако кроз историју сам носити крст доказане и општеприхваћене геноцидности и не би било лоше да се тај терет „праведније“ расподели и мало пребаци и на, рецимо, српска плећа.) Али и даље остаје мистерија шта је нагнало српску владу да се, поред свих недаћа и проблема, упушта у нешто од чега ће и она сама, а још више народ и држава имати само штете.

Зато данас, верујем, још и више него пре два месеца важи поента изречена у тексту „Самоубиство с предумишљајем“. Наиме, ако сребреничка деклерација није директно постављени услов за српске евро-интеграције, онда напросто ту ствар није требало нипошто потезати и „чачкати мечку“. Ако јесте, онда је тај услов и тај ултиматум требало љубазно, али одлучно и аргументовано одбацити. Односно, сачекати док се у труглу Сарајево-Београд-Загреб не покрене и усагласи аналогна и адекватна иницијатива осуде – свих, па и „својих“ – злочина. Овако ћемо само још једном, по ко зна који пут, испасти већи католици од папе. Да не кажем – будале.

Стефан Каргановић

Захваљујући ароганцији Јелка Кацина, најзад је разјашњена једна мистерија чије смо решење до сада само наслућивали. Током интервјуа на емисији Б92 „Кажипрст“ 18 марта, 2010., Кацин се изрекао о начину како је стварно настала фамозна резолуција о Сребреници, коју је председник Борис Тадић пре два месеца лансирао као своју изворну идеју.

Упитан, да ли сматра да је иницијатива председника Тадића „прилично закаснела када је он изнео пре два месеца,“ Кацин је одговорио:

„Не, ја сам је похвалио…ми смо писали ту резолуцију и крајњу формулацију смо завршили тамо у децембру 2008. како би се ствари правовремено завршиле.“ Кацин је, очигледно, врло педантан планер и рок за окончање посла који је он зацртао је пре јубиларне сребреничке петнаестогодишњице 11 јула, па му се жури: „…Што буду дуже расправљали у Народној скупштини, то ће више тих негативних фрустрација изаћи из људи, па ће се приближити, па ће они комуницирати око те веома сензитивне проблематике и изјаве, и на крају ће доћи веома близу.“

Услужно упитан од стране водитељке емисије „Кажипрст“, да ли је „важно да усвоје баш то што сте ви припремили или може да се усвоји некаква друга формулација,“ политички комесар Vichy Србије одговорио је да он сматра „да се сада ствари приближују, да је јасно да у преамбули мора бити геноцид.“

Било би врло корисно да српска јавност застане и да проанализира шта је Кацин рекао. Из његове изјаве произилазе најмање два веома важна закључка.

Јелко Кацин, писац "српске" Резолуције о Сребреници: "Ми смо писали ту резолуцију и крајњу формулацију смо завршили тамо у децембру 2008. како би се ствари правовремено завршиле."

Пре свега, јасно је да се иза резолуције – која је предложена под фирмом председника Тадића – налази у ствари неко други, да је и садржину те резолуције „формулисао“ неко други (чак и ако допустимо да коришћење заменице „ми“ сугерише неки вид присуства или учешћа Бориса Тадића) и да је, самим тим, то мера која служи туђем интересу. Она може да буде само у функцији политике оних који су је наручили или наредили. Може ли – и сме ли – Народна скупштина Србије да разматра озбиљно један докуменат који је настао под таквим околностима, које описује Јелко Кацин? Могу ли грађани Србије један такав акт – којим се констатује геноцид у њихово име – равнодушно прихватити као одраз легитимног и обавезујућег политичког процеса њихове државе?

Друго, након ове изјаве Јелка Кацина падају у воду сва досадашња невешта објашњења и лукава извлачења председника Тадића. Да се подсетимо. Тадићев први неубедљиви репер била је прича да „Хашки трибунал то од нас тражи.“ Као што се читаоци без сумње сећају („Раздвајање жртви,“ Печат, 10 фебруар, 2010), ми смо ту причу разнели у парам парчад и она је ускоро затим отишла ад акта. Иста судбина затекла је још неколико неуверљивих покушаја да се грађани заварају објашњењима која су била подједнако шупља. На крају, као најреалнија хипотеза о настанку резолуције, остала је предпоставка да је она на неки начин проистекла из захтева Европске Уније и да представља један од услова наметнутих Србији у склопу фатаморгане „европских интеграција“, којом српска политичка класа систематски обмањује у подједнакој мери и себе и грађане Србије. Кацин је то сада потврдио.

Својим лапсусом, који ће бити пре последица бахатости него искрености, Јелко Кацин учинио је медвеђу услугу свом српском протежеу, али истовремено учинио је велику, мада свакако ненамерну, услугу и грађанима Србије. Сада више нема дилеме одакле стижу упутства и ко у Србији диригује политичким процесом. Не, наравно, Јелко Кацин. И он је само пион, једино што је у распореду балканских пиона он незнатно значајнији и утицајнији од других, ситнијих, над којима му је тренутно дозвољено да се изживљава.

Својим лапсусом, који ће бити пре последица бахатости него искрености, Јелко Кацин учинио је медвеђу услугу свом српском протежеу, али истовремено учинио је велику, мада свакако ненамерну, услугу и грађанима Србије. Сада више нема дилеме одакле стижу упутства и ко у Србији диригује политичким процесом. Не, наравно, Јелко Кацин. И он је само пион, једино што је у распореду балканских пиона он незнатно значајнији и утицајнији од других, ситнијих, над којима му је тренутно дозвољено да се изживљава. Тај условно надређени статус он ће уживати само онолико дуго док и сам буде беспрекорно спроводио линију општих налогодаваца, и ни секунду дуже.

Међутим, ова тужна и понижавајућа прича ипак не исцрпљује јад и беду српске политике. Наводимо даље Јелка Кацина:

„… Ако господин Тома Николић говори, сад га ја цитирам – ако је неки суд одлучио да је то био геноцид, а ми сад од тог истог суда тражимо да се определи око проглашења самосталности Косова, ми признајемо тај суд и морамо признати и његову одлуку. Ако је неко рекао А, треба рећи и Б, и ја то поштујем, мислим да је он то рекао најгласније од свих тих опозиционих партија, сем Чеде Јовановића, који је одавно рекао да то треба признати и одрадити. Ја видим ту неких помака.“

Као и сви остали аргументи заговорника резолуције, и овај „опозициони“ изговор за колаборацију потпуно је непоштен и шупаљ. Међународни суд правде нема праксу да од држава, које се помињу у његовим пресудама, накнадно тражи резолуције о било чему, а специфично у случају Србије он то није захтевао никад. Тај суд чак не располаже ни механизмом да своје одлуке спроведе. Усвајање и спровођење одлука Међународног суда правде увек је одраз добре воље држава, на које се те одлуке односе. Када је реч о потпуно факултативним стварима, као што су резолуције, утолико пре.

Заиста, Кацин је у праву да са његовог становишта ту помака има, али да ли је то у смеру који је од користи Србији? Да ли се политика Србије формулише у улици Српских владара, и да ли је то уопште у Београду где се њене основне линије одређују?

Србија ће извршити политичко и морално самоубиство. Република Српска биће присиљена да материјално допринесе стварању предпоставки за сопствену ликвидацију. Јер, то се подразумева, Босна и Херцеговина не може ићи у „Европу“ са једном „геноцидном творевином“ у своме саставу.

Стратегиски концепт кристално је јасан. Усвајање резолуције о Сребреници по моделу Европског парламента у околним земљама није представљало никакав изазов. Са разним степенима ентузијазма, суседни вазални режими изишли су у сусрет захтеву, који им је био постављен, да је донесу. Преостала је једино Србија, чије хитно придруживање чопору испуњава двојну сврху. С једне стране, да се добровољним везивањем за гнусни злочин она морално и политички разоружа и да јој се дефинитивно онемогући и сама помисао на отпор када јој буду били предочени даљи и још оштрији ултиматуми. С друге, да се затвори круг потпуне изолације око Републике Српске и да се на тај начин утре пут њеној брзој ликвидацији. Када се сребреничка резолуција буде нашла пред парламентом БиХ који ће је, по Кациновој вероватно тачној прогнози, разматрати последњи у региону, притисак на Републику Српску – ултимативни захтев да се и она повинује једногласном суду „европске заједнице“ и да не прибегава своме праву вета да би је блокирала – постаће неиздржљив. Усвајањем резолуције, најзад и у БиХ, све фигуре на шаховској табли доћи ће на своје место.

Шах – мат. Србија ће извршити политичко и морално самоубиство. Република Српска биће присиљена да материјално допринесе стварању предпоставки за сопствену ликвидацију. Јер, то се подразумева, Босна и Херцеговина не може ићи у „Европу“ са једном „геноцидном творевином“ у своме саставу.

Хвала Јелку Кацину што је грађанима Србије објаснио природу и смер пута, којим га њихови државници воде.

]]> http://inicijativagis.wordpress.com/2010/03/29/%d1%81%d1%82%d0%b5%d1%84%d0%b0%d0%bd-%d0%ba%d0%b0%d1%80%d0%b3%d0%b0%d0%bd%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d0%bf%d0%be%d0%bb%d0%b8%d1%82%d0%b8%d1%87%d0%ba%d0%b8-%d0%ba%d0%be%d0%bc%d0%b5%d1%81%d0%b0%d1%80/feed/ 0 inicijativagis Јелко Кацин: http://inicijativagis.wordpress.com/2010/03/27/%d1%81%d0%b0%d0%be%d0%bf%d1%88%d1%82%d0%b5%d1%9a%d0%b5-%d0%b7%d0%b0-%d1%98%d0%b0%d0%b2%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%82-%d1%81%d1%80%d0%bf%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d1%81%d0%b0%d0%b1%d0%be%d1%80%d0%b0-%d0%b4/ http://inicijativagis.wordpress.com/2010/03/27/%d1%81%d0%b0%d0%be%d0%bf%d1%88%d1%82%d0%b5%d1%9a%d0%b5-%d0%b7%d0%b0-%d1%98%d0%b0%d0%b2%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%82-%d1%81%d1%80%d0%bf%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d1%81%d0%b0%d0%b1%d0%be%d1%80%d0%b0-%d0%b4/#comments Sat, 27 Mar 2010 17:00:14 +0000 Иницијатива грађана за истину о Сребреници http://inicijativagis.wordpress.com/?p=695 ]]>

Двери Српске

Зар је могуће: најчешће је питање које просечни Србин широм света поставља себи када чује вест да је Скупштина Србије дефинитивно започела процедуру око доношења резолуције о Сребреници. У последњих 20 година доживели смо сва понижења овога света као народ и држава, али нам се сада спрема завршно и најстрашније понижење – самопонижење.

Ко су ти посланици и која је то већина која нам спрема дефинитивно затирање националног достојанства и самопотврђује непријатељску пропаганду и медијску сатанизацију о Србима као злочиначком и геноцидном народу, узрочнику свих ратова и злодела у бившој Југославији? Зар да дозволимо да наши посланици српски народ од жртве праве џелатом? Зар да допустимо да се у нашем парламенту на највишем државном нивоу прекраја морална биографија српскога народа и излази у сусрет измонтираној непријатељској слици о нама?

Каква је правна вредност пресуде Међународног суда правде који ништа није истраживао и процесуирао већ се само позвао на пресуду Хашког трибунала? Ако је у Сребреници учињен и чињенично и правно непостојећи територијално ограничени геноцид, шта је онда учињено над српским немоћним цивилима у сребреничким селима од 1992. године и ко је и када за то одговорао? Која се резолуција бавила страдањем Срба у 20. веку? Зашто се извлачи само један и то неиспитан случај из последњег крвавог грађанског рата?

Каква је правна вредност Хашког трибунала, политичког суда за Србе, чија комплетна сребреничка конструкција стоји на сада већ у потпуности доведеном у питање сведочењу једног плаћеника и босанског Хрвата?

Каква може бити политичка вредност резолуције у Скупштини Србије коју доносе посланици који ништа не знају нити су спремни да сазнају о томе шта се заиста догодило у и око Сребренице од 1992. до 1995? На основу ког испитивања пуне историјске истине и које независне комисије која се бавила темом Сребренице ће наши посланици донети своје мишљење по овом, једном од најконтроверзнијих историјских збивања новијег доба?

О каквој демократији причамо када је читава српска јавност против доношења резолуције, а изабрани представници грађана се оглушују о сопствене бираче? На којим то изборима су рекли да ће донети резолуцију о Сребреници? Ко им је дао мандат за то?

Да ли је сваки Србин који је ратовао за своје огњиште и очување вековних српских територија – носилац сребреничке идеје злочина и геноцида, од које се одриче скупштинска резолуција? Коме се то ми правдамо и коме смо то било шта дужни?

И опет чујемо и видимо млаке реакције српске интелектуалне и политичке назовиелите. Да ли ће проћи резолуција, изнова олако као што је прошао нови статут Војводине, јер опозиција у Србији практично не постоји у овоме часу?

Шта нам остаје учинити у медијском мраку и времену интелектуалне и политичке импотенције? Једно знамо: Сребреница не сме проћи!

У Београду, 25. марта 2010.

Информативна служба Српског сабора Двери